„Turska u odnosima s Rusijom ne prelazi crvene linije“

„Turska u odnosima s Rusijom ne prelazi crvene linije“

Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan sastaje se danas 5. avgusta s ruskim kolegom Vladimirom Putinom u ruskom primorskom letovalištu Sočiju. Očekuje se da će, između ostalog, teme biti rat u Ukrajini i obnavljanje izvoza žitarica preko Crnog mora, u čemu je Turska imala posredničku ulogu.

O ulozi Ankare kao posrednika i o tome kako Erdogan uspeva da politički manevriše između Rusije i Ukrajine DW je razgovarao sa Marinom Vorotnjuk, jednom od vodećih eksperata za region Crnog mora na Kraljevskom institutu ujedinjenih službi (RUSI) u Londonu.

DW: Gospođo Vorotnjuk, može li se reći da je obnavljanje ukrajinskog izvoza žitarica uspeh, posebno za Tursku kao posrednika i njenog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana?

Marina Vorotnjuk: Pre svega, pozicija Turske u odnosu na Ukrajinu i Rusiju prilično je složena i dvosmislena. Iako je Turska članica NATO, uvek se trudila da bude most između Zapada i Rusije. Turska ima svoje strateške nacionalne interese i nije joj u interesu da zauzima otvoreno pro-NATO ili prorusku poziciju, pa čak ni proukrajinsku poziciju. Činjenica da je uspela da odigra ulogu posrednika između Ukrajine i Rusije u ovom „žitnom sporazumu“ verovatno je dokaz da Rusija takođe vidi ulogu Turske kao veoma korisnu za ruske interese i da onda, naravno, pokušava da iz toga izvuče neke diplomatske i političke dividende. Ukidanje blokade ukrajinskih luka veoma je važan događaj, a uloga Turske tu je zaista značajna.

Šta je Erdoganova tajna? Kako uspeva da sedi na dve stolice? S jedne strane, Turska isporučuje bespilotne letelice „Bajraktar“ Ukrajini, a istovremeno se pozicionira kao posrednik. Pritom Turska ne uvodi sankcije Rusiji – naprotiv, ona pomaže Rusiji da dobije zapadnu robu pogođenu sankcijama.

Ta pozicija odražava stratešku kulturu Turske. Turska ima svoje strateške interese i u tim interesima je da igra ulogu ravnopravnog partnera i Rusiji i Ukrajini. Odnosno, za Tursku nije kontradiktorno to što isporučuje bespilotne letelice „Bajraktar“ Ukrajini ili, na primer, Azerbejdžanu u sukobu u Nagorno-Karabahu, gde takođe postoje izvesne kolizije s ruskim interesima. Ili pak protivnicima Rusije u Siriji ili Libiji, dok istovremeno kupuje ruske sisteme protivvazdušne odbrane S-400 i dozvoljava ruskoj kompaniji „Rosatom“ da izgradi nuklearnu elektranu u Akuju u Turskoj. Ili što kupuje ruski gas.

Postoji dakle čitav niz faktora koji se na prvi pogled čine kontradiktornim, ali Turska uspeva da održi balans između Rusije i Zapada. Pitali ste u čemu je Erdoganova tajna. Mnogi često kažu da postoji hemija između Erdogana i Putina: dva autoritarna lidera koji imaju određeni stil rukovođenja i mogu da rešavaju određena konfliktna pitanja na najvišem nivou – veoma često poverljivo, kako kažu. Ali, svesni smo da se tu sigurno ne radi o poverenju, već o izvesnom poštovanju interesa onog drugog. To poštovanje im omogućava da dele sfere uticaja u regionu, uključujući i Crno more.

Mnogi su predviđali da će se otvorena podrška Turske Ukrajini pre ili kasnije pretvoriti u crvenu liniju za Rusiju i dovesti do direktne konfrontacije između Rusije i Turske. Još uvek ne vidimo otvorenu konfrontaciju.

Govorite o crvenoj liniji. Kuda ide Rusija u saradnji s Turskom?

Turska veoma pazi da ne pređe te crvene linije. Isporuka „Bajraktara“ jeste otvoreni nerv u odnosima između Rusije i Turske. To je ruska rana po kojoj Turska gazi, ali u isto vreme čini sve da to ne boli previše i pokušava da to nadoknadi ustupcima u drugim strateškim oblastima. Na primer, ona pokušava da veoma oprezno reaguje na rusku politiku u Crnom moru. Uprkos činjenici da je Turska izuzetno važan igrač na Crnom moru, mi i dalje vidimo da ona dozvoljava Rusiji da dominira Crnim morem.

Turska pokušava da ponudi Rusiji određene dividende time što se ne pridružuje sankcijama, što nije zatvorila svoj vazdušni prostor za ruske avione od 24. februara, dozvoljavajući ruskim avionima međunarodne letove i što poziva ruske turiste.

U kojoj meri Erdogan igra svoju igru u toj konfrontaciji Rusije i Ukrajine? Ili on još uvek koordinira svoje akcije sa SAD?

To je teško reći. Činjenica je da je tursko-američki dijalog poslednjih godina bio u senci veoma ozbiljnih sukoba. Kada je Džozef Bajden postao predsednik, postojale su nade da će pokušati da obnovi dijalog sa Turskom, svestan strateške težine te zemlje. Trenutno ne vidimo značajno poboljšanje u tim odnosima i zato ne mogu da kažem da postoji neka konkretna svakodnevna koordinacija što se Rusije tiče. To mi izgleda nemoguće, ali naravno da se u obzir uzimaju interesi drugih.

U Turskoj je već održano nekoliko rundi pregovora između Rusije i Ukrajine. U kojoj meri Turska može da pokuša da u narednim nedeljama ili mesecima oprezno podstakne Ukrajinu da nastavi pregovore sa Rusijom, na primer o prekidu vatre?

Veoma sam pesimistična u vezi s tim pitanjem. U kojoj meri posrednik može da igra konstruktivnu ulogu ako država agresor nije spremna da zaustavi svoje oružane akcije? Mislim da bi trebalo da budemo svesni ograničene pozicije Turske po tom pitanju. Što se tiče pokušaja Turske da pritisne Ukrajinu za neku vrstu sporazuma, već vidimo ovo: ako pogledate rečnik Erdogana i drugih turskih zvaničnika, oni kažu da je veoma važno sklopiti mir i pokušavaju da pažljivo zaobiđu pitanje ko je glavna prepreka miru.

Ovo što Rusija sada radi samo je pokušaj da se kupi vreme. To je pokušaj da se predstavi kao partner od poverenja kome je stalo do prehrane sveta, a koji u stvari ostvaruje svoje vojne ciljeve u Ukrajini. A ako Turska pokušava da predstavi žitni sporazum kao put za postizanje sporazuma, to mi se čini malo iluzornim, jer u ruskoj strateškoj računici ta dva faktora, odnosno dve političke orijentacije, svakako mogu da koegzistiraju.

Marina Vorotnjuk je saradnica na Kraljevskom institutu ujedinjenih službi (RUSI), vodećem britanskom trustu mozgova za odbranu i bezbednost. Bavi se bezbednosnim pitanjima u crnomorskom regionu, ruskom, ukrajinskom i turskom spoljnom politikom i rusko-ukrajinskim sukobom.