Povratak u oslobođeni Herson

Povratak u oslobođeni Herson

U Hersonu nisam bio godinu dana. Čak i u mirnim vremenima za mene je bilo uznemirujuće kada se vraćam kući nakon toliko vremena. A sada je moj rodni grad – dom u sred rata.

Sredinom novembra ukrajinska vojska se vratila u Herson, a ruske snage povukle su se na drugu, levu obalu reke Dnjepar. Građani od tada svakoga dana grle ukrajinske vojnike, traže od njih autograme, ali i stoje u redovima za vodu i humanitarnu pomoć. Uče kako da se sakriju od artiljerijske vatre i pričaju o tome kako su živeli tokom devet meseci okupacije.

Put kući pun kontrolnih punktova

Herson ostaje zatvoreni grad, pristup je ograničen. Vojska i policija kažu da su to „mere stabilizacije“. Novinarima i humanitarnim radnicima dozvoljen je ulazak i izlazak samo uz vojnu pratnju.

Sve je više vozila na auto-putu do susedne regionalne prestonice, Mikolajiva: formiraju se kolone kamiona sa hranom, gorivom, agregatima za struju i humanitarnom pomoći. Put je na nekim mestima bombardovan i obilaznice vode makadamskim putevima koji su po ledenoj kiši teško prohodni. „Dragi prijatelji, gde ćete? Tamo je sve puno blata“, kaže starija žena u selu Kiselivka, pokazujući na zaglavljeni poštanski kamion.

Ostaci poznatog Antonovskog mosta, najvećeg u Hersonu, još uvek se protežu preko Dnjepra. Ruske trupe su se preko tog mosta povukle krajem februara – i digle ga u vazduh dok su odlazile. Jedna grafit napisan pre toga podseća na rusku „pobedu“, svežiji natpis vređa okupatore.

Ako se tamo, makar na kratko, zadržite na otvorenom, na vas će pucati s druge obale reke. Tamo su položaji ruskih vojnika, u blizini grada Oleški. Ukrajinski vojnici s obližnjeg kontrolnog punkta kriju nas ispod mosta i savetuju nam što pre nastavimo dalje.

U zaštitnom prsluku u rodnom gradu

Stanovnici Hersona žive između radosti zbog oslobođenja i straha od nove faze rata. Ukrajinski grad je u neposrednoj blizini fronta.

Ali, kako kažu vojnici, ne shvataju to baš svi. Nema funkcionalnog sistema upozorenja od napada iz vazduha, nema bezbednih skloništa. A ruska vojska puca na Herson s druge obale. Eksplozije sve češće odjekuju i u urbanim sredinama. Pogođeni su objekti civilne infrastrukture, vojni i stambeni objekti. Među civilima ima prvih mrtvih i ranjenih.

U međuvremenu, u Perekopskoj ulici, dvojica muškaraca cepaju plakat sa velikog bilborda koji veliča rusku aneksiju. Rusi su takve plakate polepili po čitavom gradu. „Imamo još barem sedam dana posla“, kaže jedan od njih.

Juri Savčuk pažljivo savija delove plakata. On je direktor muzeja posvećenog Ukrajini tokom Drugog svetskog rata. Savčuk se vratio u Herson prvih dana nakon oslobođenja i sada beleži sve što ima veze sa ovim ratom. „Obavio sam već 50 razgovora“, ponosno kaže istoričar.

Ljudi u stvari žele da govore. Gotovo svako spremno priča svoju priču o otporu. Serhij Anatolijovič, penzionisani lekar, nudi se da mi pokaže „mučilište“ koje su držali ruski okupatori. Ono se nalazi se u nekadašnjem centru za zarobljenike, jednom od mesta gde je ruska uprava zatvarala protivnike režima. Na ulazu su policajci, a unutra istražitelji beleže tragove mučenja. Odatle se proteklih meseci ujutro čula ruska himna, a zarobljenici su bili prisiljeni da je pevaju, priča žena koja radi u susednoj prodavnici. „Uveče su se čuli strašni krici“, kaže. Nakon oslobođenja je neko na vratima napisao: „Slava Ukrajini i njenim oružanim snagama.“

Upozorenja o minama u urbanom području

Pre nego što se povukla, ruska vojska je minirala mnoge kuće. Odredi za razminiranje sada su u mnogim javnim zgradama, čak i u gradskoj biblioteci. Tu je bila smeštena ruska tajna služba SBU. Policijska stanica nije mogla da bude potpuno evakuisana i zbog toga su je digli u vazduh.

Ruska vojska je pre povlačenja digla u vazduh i druge infrastrukturne objekte. U gradu nema tekuće vode i nema struje. Ljudi s kantama i flašama stoje u redovima kod privatnih bunara. Mobilne komunikacije i internet postupno se vraćaju. Starlink-terminali su isporučeni u prvih nekoliko dana nakon oslobađanja.

Rusi su digli u vazduh i TV-toranj u Hersonu. Njega su prvog okupirali, kako bi onemogućili prijem ukrajinske televizije. Sada Vladimir, stariji čovek u maskirnoj jakni, čuva ono što je ostalo od tornja. Vladimir ima diskus herniju, ali nikako ne želi u bolnicu. „Ako mene nema“, kaže, „ko će ovde da se brine za sve? Ovde ima vredne opreme, metala. Ne dam da to neko ukrade.“

Vladimir kaže da se pre ruske invazije u predgrađu Hersona prijavio u teritorijalnu odbranu. Zatim je, kaže, obavestio ukrajinsku stranu o pokretima ruskih trupa prema strateški važnom aerodromu u blizini. „Čučao sam na groblju i pretvarao se da oplakujem svoju ženu“, kaže. „Sve sam zabeležio i prosledio našim ukrajinskim izviđačima. Rekao sam da su u prodavnici bila dva ventilatora i pet mesnih konzervi. To je bila naša tajna šifra za helikoptere i transportere“, kaže Vladimir.

Redovi za sve

Snabdevanje u Hersonu još nije u potpunosti omogućeno. Stanovnici provode vreme u redovima za vodu, za pristup internetu ili za izdavanje ukrajinskih SIM-kartica. Na Trgu slobode proslavljen je prvi dan oslobođenja. Još uvek ima koncerata svakoga dana, ali većina ljudi sada se pre odlučuje da stane u red kako bi dobili besplatne životne namirnice, higijenske artikle, hranu, toplu odeću i lekove.

U prodavnicama još ima nešto ruskih proizvoda, uglavnom pića ili cigareta, ali sve ih je manje. Prodavci kažu da isporuka nije bilo od oktobra.